Сењски Рудник

Сењски Рудник је најстарији рудник мрког угља у Србији и симбол угљарства и рударења у Србији у области мрког угља.

О времену откривања угљених наслага у овом крају постоји више варијанти, али је најприхватљивија она у којој се каже да је угаљ отривен у околини села Сења 1849. године. Док је у густим буковим шумама чувао свиње, мештанин Лазар Пандуровић, случајно је нашао камен необичног изгледа и боје. Назвао га је "нездрав камен", јер се исти (када га је Лазар убацио у ватру) претворио у ужарену лопту ослобађајући при том топлоту. Пандуровић је у то време био ретко писмен и паметан човек па је у жељи да сазна о чему се ради узео неколико комада овог "нездравог камена", однео у Ћуприју одакле је исти послат у Београд.

С обзиром на то да је у то време (1853. године) саграђена Тополивница у Крагујевцу и да је морало да се обезбеди гориво за рад Тополивнице, то је "Попечатељство финансија-рударско одељење" донело одлуку да се у нови угљенокоп упути тадашњи рударски стручњак Василије Божић, а за надзорника у руднику је постављен Лазар Пандуровић. Нови рудник је добио име МАЈДАН АЛЕКСАНДРОВАЦ по имену тадашњег књаза српског Александра Карађорђевића. Овај назив рудник је задржао све до Александровог свргнућа 1858. године, а 1860. године рудник добија назив МАЈДАН КОД СЕЊА док је садашњи назив СЕЊСКИ РУДНИК новијег датума.

Први радови у руднику су се огледали у томе да се крчи столетна букова и храстова шума, а угаљ откопава површински. Према писаним документима прва пошиљка угља за Тополивницу у Крагујевцу је била 12. маја 1854. године и том приликом је отпремљено 98 кола која су носила терет од 26.320 ока угља. Угаљ се у то време копао сезонски од пролећа до јесени, док би радови у зимском периоду престајали. За овај рудник једна је од карактеристика да је од свог постанка па до данас увек био у рукама државе и њених органа, сем у једном кратком периоду (у другој половини 19. века) када је био у рукама приватника. Анархично и нестручно откопавање угља у том првом периоду убрзо је довело да великог проблема код свих рудара, а то је јамски пожар. Већ 1856. године у ондашњем руднику избио је такав пожар, који се са великом муком гаси тек 1862. године, а за то време се врло мало копао угаљ. Но, поред свих проблема у руднику се вадио угаљ и слао у Тополивницу у Крагујевац. Тако се код државних ограна све више утврђивала чињеница да угљарска привреда мора да се развија. Због тога се 1861. године доноси решење о изградњи првих зграда у руднику за смештај радника и шупа за смештај угља.

У периоду од 1869. до 1874. године рудник је под патронатом ПРВЕ СРПСКЕ БАНКЕ, али се у овом периоду није могло говорити о неком напретку, јер је једини потрошач био Тополивница у Крагујевцу. 1874. године рудник је поново "у рукама" Министарства финансија које по сазнању да ће се градити пруга Београд-Ћуприја-Ниш, позива у то време цењеног стручњака ФЕЛИКСА ХОФМАНА и даје му задатак да на простору рудника проучи овај угљени предео и предложи ограничење рудног простора за државу.

Овај инжењер обавио је свој задатак у периоду од јуна до августа 1874. године, а 1875. године своје мишљење и налаз доставио је Министарству финансија. У овом периоду је важно да полако расте број радника, ко и број објеката поред рудника. Након пуштања у рад пруге Београд-Ћуприја-Ниш (1884. године), дошло се до сазнања да се проширује број потрошача сењског угља, а за то је заслужна железница. Зато је било потребно изградити пругу уског колосека Ћуприја - Сењски Рудник, која је пуштена у рад 1892. године, а 1908. године ова пруга је продужена до Равне Реке.

Са изградњом пруге, почиње један период бржег развоја Сењског Рудника. Трансопрт угља је много бржи и економичнији, изграђују се нови станови, изграђена је и пуштена у рад основна школа (1869. године). 1891. године основана је британска каса у којој су радници издвајали 1% зараде. У то време 1894. године, бригу о развоју и раду Сењског Рудника преузима Дирекција државних железница. Да би се угаљ лакше продавао у Ћуприји је 1897. године подигнута БРИКЕТНИЦА, 1899. године је подигнута и прва машинска сепарација. Радови у јами стало напредују, јама се развија, па је 1898. године отпочела изградња окна "ЈОКСИМОВИЋ".

Почетком 20. века Сењски Рудник заузима место највећег и најперспективнијег рудника мрког угља у земљи. 21. јула 1893. године се догодила велика рударска несрећа, када је цела смена погинула. У рударском ревиру који се звао „ЦИГАНСКИ ПОТКОП”, остала је заробљена цела смена рудара. До зарушавања је дошло јер је изгорела дрвена подграда у јами, услед пожара који је захватио букову шуму и пренео се на јаму. Мештани 1900. године подижу цркву Светог Прокопија и 21. јул постаје у држави обележаван као дан рудара. 6. августа 1903. године подигнут је штрајк, који је трајао до 15. августа. Због тог штрајка за време комунизма, као дан рудара уместо Светог Прокопија, славио се 6. август, да би се крајем 90-их година 20. века поново, незванично поново почео да се слави Свети Прокопије, заштитник рудара. Данас је Свети Прокопије слава целог насеља. 1903. године рударски инжењер Петар Илић покреће рударски часопис "РУДАРСКИ ГЛАСНИК". У то време Сењски Рудник је са Вршком Чуком био први извозник угља. 1908. године рудник добија електрично осветљење из електричне централе у Равној Реци.

За време Првог светског рата Сењски Рудник је био под бугарском окупацијом, али је управљење рудником и његовом производњом било у рукама Немаца. После ослобођења наставило се са обновом и развојем Сењског Рудника. Основан је 1923. године фудбалски клуб "РУДАР", који је један међу најстаријим клубовима у Србији. 1924. и 1925. године је извршено бетонирање новог извозног окна, а и постављење новог извозног торња са парним извозним стројем који су добијени из рудника у Врднику. Извозни строј је данас у функцији и један је од неколико симбола овог рударског насеља. 1930. године на рачун ратних репарација набављена је и пуштена у рад нова термоелектрана која је радила све до 1974. године када је демонтирана. 1934. године је изграђена канализација у Сењском Руднику, а 1936. и 1937. године далековод Сењски Рудник - Ћуприја.

За време Другог светског рата Сењски Рудник је био под управом Немаца. Ослобођен је 15. октобра 1944. године, а 29. јуна 1945. године формиран је "СЕЊСКО РЕСАВСКИ РУДНИЦИ МРКОГ УГЉА" у чијем саставу су ушли Сењски Рудник са Равном Реком, Ресавица и Сисевац. Већ 1945. године почињу нова истраживања у тзв. "ЛИПОВ ДЕО".

У послератној обнови и изградњи државе Сењски Рудник има значајно место јер својим угљем доприноси економском просперитету и развоју. Тако Сењски Рудник прераста у мали рударски градић са развијеном инфраструктуром (болницом, школом, аутосаобраћајним предузећем, железницом, сувом сепарацијом, итд).

Данас Сењски Рудник живи животом малог рударског места чија судбина, перспектива и будућност зависи од производње угља у јами Сењски Рудник.

Текст преузет из књиге "150 година Сењског Рудника"